Čovečanstvo se uzdiže čvrstinom i prisilom i neumoljivom ljubavlju, kojoj smisao daje, čini mi se, parabola o sposobnostima.
Ljudi su posvećene vaze
Mi, ljudi, predstavljamo božansko čin koji se zove život.
Šta smo mi? Organizmi stvoreni misterioznom voljom koja upravlja životom sa ciljem da ga održi u prvobitnim uslovima i to na planeti koja se neprestano hladi i čije se spoljno stanje, samim tim sve više suprotstavlja održavanju tih uslova.
Mi smo “posvećene vaze” unutar kojih se, izolovani od neprijateljskog okruženja, održavaju prvobitni uslovi koji dozvoljavaju da se Život nastavi; vaze koje, budući da okruženje postaje sve više neprijateljsko, moraju unutrašnjom snagom Života da sabiju svoje zidove i tako da se zaštite.
Kakav je naš zadatak koji se pojavljuje od spoznaje te činjenice, kakva je naša dužnost i neophodnost kako bismo uopšte nastavili da trajemo?
Odgovor je: Strogi su, kao neko konzervativno delo. Naš zadatak uopšte nije ostvarenje neke individualne fantazije, više ili manje maglovite težnje našeg “Ja”, niti pak ostvarenje sreće za sve; naš zadatak je jasno preciziran: neprestano nastojanje da se očuva Život.
Ono što održava civilizaciju jesu rad i organizacija rada.
Večno pravilo života
Evo ga, dakle, konačno večno pravilo života, onakvo kakvo se pojavljuje u svojoj potpunosti: poštovati autoritet, raditi i moliti se.
Raditi i moliti se: svo čovekovo dostojanstvo i vrlina sadržani su u tome. I svaki čovekov zadatak, svaka potreba mogu se rezimirati u ove dve reči. Raditi da bi se živelo i napredovalo, da bi se izgradio čovek, a moliti da bi se očuvala snaga rada i volja za napredovanjem. Ostalo je ćutanje.
Čovečanstvo se uzdiže čvrstinom i prisilom i neumoljivom ljubavlju, kojoj smisao daje, čini mi se, parabola o sposobnostima.
Veruj i nadaj se! I radi.
Žorž Valoa, 1906
Prevela sa Francuskog prof. Ivana Utornik
Izabrao i upodobio Slobodan Ivošević (60), Stariji Mentor
Leave a Reply