Nikada ranije u istoriji radnog mesta koncept timskog rada nije bio važniji za uspešno funkcionisanje organizacije.
Većina menadžera provede 50 do 90% radnog vremena u nekom obliku timskog rada.
Dr Kenet Blančar, predsednik kompanije i predavač
na MIT i Kornel univerzitetima, 1990. godine
Čovek ne stvara promene sam u prirodi, već sve to čini u najtešnjoj saradnji sa prirodnim zakonima. I dok u uslovima koordinacije njegova volja može da igra izvesnu ulogu, dotle u dejstvu prirodnih zakona ne može svojom voljom ništa da menja. Zbog toga nije dovoljno da čovek samo nešto hoće pa da se stvar i dogodi, treba da stvar i može tako da se ostvari. A da bi postigao uspeh u ostvarenju cilja, koji je sebi postavio, čovek mora da ostvaruje uslove koordinacije elemenata u prirodi, a ti su uslovi propisani mimo njegove volje. Ovi uslovi postoje pa znao čovek za njih ili ne, pa hteo ih on ili ne. Uspeh prema tome neće doći uvek kad čovek hoće, on dolazi samo onda kad je čovek ono što hoće podesio tačno sa onim što je u prirodi na takav način moguće. Srpski narod tu istinu iskazuje svojom zaista divnom poslovicom: čovek kaže a Bog raspolaže. To znači, ako hoćeš da i tvoj reč vredi, a ti je reci onako kako je Bogu drag, inače se neće dogoditi kao što ti razmišljaš.
Koordinacija stvara harmoniju
Da bi dakle napori pojedinaca u zajedničkom radu bili zaista korisni, potrebno je da među tim naporima vlada harmonija koju određuje sam posao. Bez toga ljudi pojedinačno mogu da razvijaju vrlo veliku aktivnost pa da ipak zajednica ne postigne ništa. Koordinacija između pojedinaca uslov je, dakle, uspeha.
Da bi se takva koordinacija ostvarila, pojedinci, koji sačinjavaju zajednicu, moraju da se savršeno sporazumevaju (= komuniciraju). Bez toga, svaki čas postoji mogućnost da radnici, umesto da jedan drugoga pomažu, međusobno se ometaju.
Na primer: 20 ljudi treba da da se udruže da bi podigli izvestan teret. Da bi se taj cilj postigao, nije dovoljno samo da 20 ljudskih snaga dejstvuje na teret o kome je reč, uslov je uspeha da to dejstvo budeo jednovremeno. Mogu ljudi zapinjati koliko god hoće, mogu se zamarati strahovito, teret će biti podignut samo u slučaju kad svih 20 snaga budu dejstvovale zajedno u istom trenutku. Ova jednovremenost dejstva je uslov koordinacije i dok se ne ispuni nema uspeha.
Zato je koordinacija glavni element uticanja ljudskog na promene u prirodi. Samo poznajući i ispunjavajući uslove koordinacije, ljudi upravljaju događajima čiji elementi postoje u prirodi i bez tog uticaja.
Uloga starešine u koordinaciji
Teškoće sporazumevanja nisu velike kad je u pitanju mali broj ljudi. Ali one vrlo brzo narastu čim je posao znatan (= velik). Kad 20 ljudi rade zajedno, da bi koordinacija bila savršena, svaki radnik morao bi za svaki svoj gest (= pokret) da se sporazumeva sa svakim od svojih 19 drugova, što mu je teže nego da gest izvrši.
Iskustvo je pokazalo, da se ceo problem sporazumevanja ili koordinacije uprosti, kad se izdvoji jedan čovek kome će svi ostali članovi zajednice da se potčine (= povinuju), i sa kojim od tada jedino imaju svi da se sporazumevaju. Umesto da se radnik objašnjava sa svim svojim drugovima, od sada ima posla sa jednim čovekom, što mu je mnogo prostije. Čovek kome se poverava dužnost koordiniranja pojedinačnih napora u interesu zajednice jeste starešina. Problem koordinacije u zajednici dobio je praktično rešenje u pojavi starešine.
KLJUČNE REČI: promena, koordinacija, čovekova volja, uspeh, cilj, Bog, harmonija, posao, napori, zajednički rad, zajednica, sporazumevanje, uzajamna pomoć, jednovremenost dejstva, uticanje na promene, upravljanje događajima, starešina.
Izvor: docent inž. građ. Milosav Vasiljević, prvi direktor beogradskog sajma,
Čovek i zajednica, Geca Kon, Beograd , 1944. godine.
priredio Slobodan Ivošević, Stariji Mentor
Leave a Reply